Pavle Savić – društveno angažovani naučnik

Kretanja u svetu za poslednjih dvadesetak godina pokazala su koliko je Pavle Savić bio u pravu. Jaz između ekonomskih razvijenih zemalja i ekonomski nerazvijenih sve je veći na štetu ovih drugih. Velike države izvoze svoju tehnologiju manje razvijenim zemljama, uvlače ih u svoje interesne sfere, a tehnologija brzo zastareva, pa su siromašni opet primorani da skupo plaćaju nove tehnološke procese. A razvijanje fundamentalnih nauka u svim oblastima svojim sopstvenim sredstvima, najbolji je i najjeftiniji put da svaki mali narod stane na svoje noge i ne bude objekt eksploatacije moćnih koncerna i raznih multinacionalnih kompanija.

Da bi se stvorilo mišljenje o jednom čoveku potrebno je mnogo vremena, nužno je videti ga kako se ponaša u različitim prilikama, u teškoćama, u veselim trenucima, u ratu i miru. Poznajem Pavla Savića još od 1919. godine, pa mislim da mogu reći nešto o njegovim vrlinama i manama. Kod mene se iskristalisalo uverenje, zasnovano na dubokom iskustvu, da ime Pavla Savića uvek povezujem sa jednim poštenim primerom težnje za ostvarivanje primenjene etike. Retko sam video čoveka koji se toliko trudi da uskladi svoje reči sa svojim delima.

Pavle Savić polazi od ideje da čovek ako sebe ne vidi u odnosu prema drugima, ako sebe ne vidi u društvu u kome živi, u samom istorijskom procesu, nije u stanju da razume i sam taj istorijski proces. On je čovek koji svakog jutra preispituje svoju dušu šta je uradio prethodnog dana. Pa kad se sretnemo, on odjednom počne s neobičnom skromnošću da govori o svojim manama, o svojim propustima, o svom temperamentu i izlivu gneva kad god oseti da neko krši pravdu i pravicu. U stvari, on tada pokušava da uspostavi ravnotežu između svog impulsa i razuma. Meni se čini da takva autopsihoanaliza, koju primenjuje Pavle Savić, predstavlja najbolje oruđe da ljudsko biće ne izgubi životni kompas i postane žrtva zaljubljenosti u samoga sebe, dakle samomanipulacije. To mu, s druge strane, pomaže da se spase ili umanji efekat manipulacije drugih s njima, a naročito moćnih institucija raznih vrsta.

Iako nije istoričar po struci, on razmišlja duboko i o istoriji primenjene etike, o njenim društvenim korenima, o socijalnoj psihologiji naših ljudi u prošlosti, o individualnoj psihologiji naših predaka. Tako se u njegovo shvatanje etike uvrežila misao da borba za ljudskije odnose ne počinje samo od naše generacije, nego se njeni koreni nalaze još u davnini, kada su se usled podele rada pojavile suprotnosti u društvu, to jest kada su nikli oni koji vladaju i oni nad kojima se vlada.

Primetio sam da kod Pavla Savića postoji poseban kult predaka. On često govori o svojim starima, o njihovim težnjama za uzajamnu pomoć, za razumevanje ljudskih bića kad su u nevolji, o njihovoj nesebičnosti da treba sve deliti s nevoljnikom. Ali to nije kult u užem smislu reči, neka vrsta faraonizacije naših prethodnika. Pavle Savić će često pomenuti i one njegove stare koji su se ogrešili o principe primenjene etike, ali ih on neće osuđivati, nego će uvek pokušati da uđe u uzroke takvog njihovog ponašanja, kako sredine u kojoj su živeli, tako i u sve složenosti njihove duše.

Ovakav pristup životu vidi se kod Pavla Savića, kako u društvu, tako i u nauci. Za njega je to jedinstven proces borbe za istinu, pravdu i pravicu. To svoje vjeruju Pavle Savić je neobično jasno izrazio u svojoj besedi Srpskoj akademiji nauka o Nikoli Koperniku, održanoj 19. februara 1973. godine.

Uverenost da dužnost naučnika i filozofa nije samo u tome da tumače svet i prolazne zakone razvitka, nego da ovaj nepravedni svet u kome živimo menjaju nabolje, uslovila je kod Pavla Savića ličnu hrabrost da kaže ono što misli, bez obzira na posledice koje ga mogu snaći zbog te izrečene istine.

Kad nam je bio četovođa u skautima na zapadnom Vračaru, bio je čuven što se u raspravama i svađama dečaka uvek stavljao na stranu slabijeg. Jednom je kao skaut, bio dobio nalog u Oficirskom domu da na izboru lepotice Beograda čuva lepoticu od upadica i nasrtljivih posmatrača; tu je svoju dužnost tako ozbiljno shvatio da je skautskom motkom potegao i na lepotičinog verenika, koji je bio prišao svojoj dragoj da joj čestita na pobedi.

Te su ga osobine krasile i u partizanima. U knjizi Pavla Savića “Nauka i društvo” stoji zabeleženo: “Drug X zabranio je Pavlu Saviću da pravi viceve i deli kritizerske primedbe“. Kad smo bili u Vrbnici iznad Sutjeske, na kraju treće ofanzive, jula 1942. godine, član Vrhovnog štaba drug X pozva Pavla Savića na odgovornost i reče mu da je krajnje vreme da prestane sa tim vicevima i kritizerskim primedbama. Mi sitnina pri Vrhovnom štabu, strašno smo se oneraspoložili.

Dobra je strana Pavla Savića što nije hteo da prihvati tezu da se naučnici mogu zatvarati u kule od slonove kosti i da mirno gledaju šta se u svetu dešava. Takvi su bili i mnogi drugi srpski naučnici. Ta je osobina krasila i Stojana Novakovića, Jovana Žujovića, Jovana Skerlića, Jovana Cvijića i Nikolu Teslu. Svi ti velikani naše nauke osećali su potrebu da dele sudbinu svoga naroda i da aktivno učestvuju u društvenom životu.

Držeći se principa da je sloboda neraskidiv deo borbe za progres, u najsudbonosnijim danima svoga života, i kao čovek i kao naučnik, smatrao je da treba da kaže istinu, iako se sa njom mnogi nisu slagali. Kao predsednik Savezne komisije za nuklearnu energiju i predsednik Stručnog saveta te Komisije, zastupao je tezu da treba razvijati sopstvenim snagama rad u oblasti nuklearnih nauka, dajući pri tome prioritet fundamentalnim istraživanjima. Kada je došlo do glasanja o usvajanju ovog prvog plana za dalji razvoj rada u oblasti nuklearne energije, Pavle Savić je bio jedini među naučnicima za takav stav, dok su svi ostali morali da saviju glave, iako su se neki inteligentniji naučnici među njima u duši slagali s Pavlom, ali nisu imali snage da kažu šta misle, pa su glasali onako kako su moćne institucije želele, dajući prednost primeni naučnih tekovina bilo s koje strane i bilo kako dobijenih (kupovina licenci, patenata i drugo). Iz tih razloga, Pavle Savić podneo je ostavku na rad u Komisiji za nuklearnu energiju i njenim organima i tako napustio Vinču 1960. godine.

To nije učinio zbog povređene sujete jednog intelektualca. Kretanja u svetu za poslednjih dvadesetak godina pokazala su koliko je Pavle Savić bio u pravu. Jaz između ekonomski razvijenih zemalja i ekonomski nerazvijenih sve je veći na štetu ovih drugih. Velike države izvoze svoju tehnologiju manje razvijenim zemljama, uvlače ih u svoje interesne sfere, a tehnologija brzo zastareva, pa su siromašni opet primorani da skupo plaćaju nove tehnološke procese. A razvijanje fundamentalnih nauka u svim oblastima svojim sopstvenim sredstvima, najbolji je i najjeftiniji put da svaki mali narod stane na svoje noge i ne bude objekt eksploatacije moćnih koncerna i raznih multinacionalnih kompanija.

Pošteno je što Pavle Savić i sam priznaje da je borba za istinu, ta težnja ka ostvarivanju primenjene etike, složen proces. Čovek često i bez svoje volje dođe u teške situacije gde mu se čini da je nemogućno reći ono što misli, pa pokušava da primenjuje mimikriju i druge odbrambene mehanizme protiv raznih moćnika. Tako je, u stvari, ovo pola veka prošlo za Pavla Savića u stalnim iskušenjima hoće li moći održavati to svoje načelo ili ne. I mogu reći, kao njegov drug i prijatelj, da sam ga najveselijeg zaticao kada je uspevao to svoje životno načelo da ostvari u životu, a najpokunjeniji mi se činio kada je razbijao glavu kako da spase svoju dušu u krizama što se na svakom koraku javljaju.