IstorijaNenad Marković |
Ispovest čoveka koji je preživeo streljanje u Kragujevcu
Podeli
Kopiraj- Štampaj
Rođen sam u Mečkovcu 6. februara 1924. godine (Mečkovac je danas Ilićevo). Tog dana 1941. bila je nedelja, moj otac je mlađem bratu dao na ispašu konje i krave. Imali smo dve krave i dva konja. A mene je ostavio da mu pomognem, da struže drva, i u tom trenutku sam ja video kolonu Nemaca, pošto je naša kuća pored samog puta Kragujevac-Lapovo. Nama je ograda na ivici puta… I u jednom trenutku vidim trojicu Nemaca, prilaze tu gde smo radili.
(prekid snimka)I došao Nemac i viče “los, los”, a moj otac je u Prvom svetskom ratu bio u zarobljeništvu i onda je po neku reč razumeo. I ja ga pitam šta hoće, a on kaže “hoće da ustaneš i ideš“. I sad ustade i on, i nekoliko nemačkih reči, nešto nerazgovetno mu je rekao, i znam da je rekao “vodite mene, ostavite dete, on je maloletan, 17 godina”. Ne, on nije ‘teo ni da čuje. Njega je smiriv’o da sedne, a mene je udarao cevom u leđa. I tako me isterao na put Kragujevac-Lapovo. Tamo je bilo jedno još troje seljaka, koje su uz put sreli, i poveli ih prema Maršiću.
(prekid snimka)Skupili su nas, pa mislim bilo je sigurno 200 ako ne i više muškaraca. Ali kad su nas skupljali i terali u školsko dvorište, za nama pošle i žene, deca i babe, i sve to ide za kolonom. Kad smo došli u školsko dvorište, onda su od nas napravili tri vrste, u vidu jednog stroja. I onda su izašla trojica Folksdojčera, starije od 60 godina su izbacivali iz stroja, mlađe od 16 godina su izbacivali, tako da smo ostali od prilike od 16 do 60 godina.
Ja tad’ nisam znao kol’ko nas je bilo al’ video sam spisak. Onda je jedan folksdojčer, sa sveskom, ovom običnom đačkom, zaš’o od jednog do drugog i zapisivao ime i prezime. Sećam se kad je kod mene doš’o i zapisao ime i prezime.
I u jednom trenutku stao, zagledao se u moju majku, nemam pojma zašto, i onda je pozv’o da priđe. I kaže “da li biste mogli da mi nađete negde gunje“. Majka nije znala šta su, kod nas su gunje koporan koji se nosi na leđima. A on pošto je Vojvođanin Folksdojčer, nije znao da kaže dunja nego kaže gunja. I onda ona se snebiva šta je to, a on kaže žuto ovako veliko. Tad je ona shvatila da je dunja a ne gunja, i on kaže “molim vas nađite mi jedno dve dunje“. Moja majka bez duše tada otrčala kod tih porodica oko škole. Donese mu dve dunje, one velike. Dade mu da ga odobrovolji, da me pusti.
“Evo vam dunje, dajte molim vas pustite ovo dete malo“, kaže “ne može“. Uzeo je dunje, ali ja sam ostao u stroju.
(prekid snimka)I doveli su nas u tu livadu, i u jednom podnožju napravili polukrug od nas. Ispred nas su stavili streljački stroj, koji je po meni kol’ko se sećam bio brojniji nego mi. I onda su počeli da se nešto prestrojavaju, i sad mi stojimo, ja dečak, ne znam šta se to radi, vidim da neki kleknu, drugi mu stave onaj šarac na rame, oni drugi opet nešto se gužvaju. U jednom trenutku izašao je jedan Folksdojčer ispred streljačkog stroja i kaže: “Vi koji svakodnevno ometate ciljeve Trećeg rajha, vrhovna komanda je odlučila…” i ja sam se tad u’vatio za oči, okrenuo se leđima prema streljačkom stroju u nameri da legnem. Rafal me je stig’o u tom mom razmišljanju, tako da sam već leg’o na zemlju ranjen, u desnu nogu. U ležećem stavu, dobio sam rafal u levoj nozi. Ostao sam tako prikovan za travu, za zemlju…
Ja ne znam kol’ko je to trajalo, jer svest je mnogo sužena da mogu nešto preciznije da kažem. Ali imao sam utisak da je sve to išlo brzo. I tako ležeći, čekajući da dobijem rafal u glavu, i stalno mi je u mislima bilo, ako me ne potrefi u glavu, preživeću.
(prekid snimka)I u jednom trenutku opet čujem taj nerazgovetni srpski jezik ovog Folksdojčera, obraća se predsedniku opštine (tada je svako selo bilo opština). I traži od njega da se u najkraćem mogućem roku zakopaju leševi, da ne ostanu nikakvi tragovi. Seljak je bio promućuran i kaže, “to tako brzo ne može, ali bi mogli za pola sata da sklonimo sve leševe ako dozvolite da svaki svoga nosi.” E pošto je njima stalo do sklanjanja tragova zločina, on se složio.
(prekid snimka)Moja majka je prvo pošla skroz da me traži, jer nije znala gde sam. A pre moje majke, došla je neka baba koju smo mi znali. Mi smo tu bili komšije selo do sela. Ja sam znao tu baba-Mirosavu, njeni su dva sina streljana. I ona me uhvati ovako zavrat, pošto je bila vrlo jaka žena i kaže “sinko jel si živ“. Kažem jesam. “Ja sam mislila da je moj Jova“, i pusti me i ode da traži njenog sina Jovu. U tom trenutku kada je ona mene podigla, ja sam uspeo da se podbradim, i na jedno dva metra vidim moju majku kako je prekrstila ruke i zvere unezverena po leševima, gleda gde sam ja. U jednom trenutku me je spazila, pritrčala, počela da me teši. “Sinko jel si živ”, rekoh jesam, ali nemam noge. Ja sam imao utisak da su mi noge odsečene. Kaže "nemoj sinko da brineš, majka će da ti kupi drvene noge… drvenim nogama ćeš ići da gledaš svet i svet da gleda tebe". (prekid snimka)
Moj ded je je već poš’o kolima, jer se odma’ čulo šta se desilo, i poš’o je kolima da me uzme mrtvog. I nije on stavio ništa u kolima, ni slamu ni ništa, onako na gole daske. I kad je došo da me uzme kaže “ej sinko, ti si živ, a ja ništa nisam stavio na daske, mora da te stavim na one gole daske“.
Još ja nisam oseć’o bolove, ni ništa, osećam samo da nemam noge. Otac uze nož i raseče pantalone i oslobodi mi noge da vidi ‘de su rane. Pitam majku kol’ko imam rana, kaže pet . Pitam sutra, kaže sedam. Prekosutra, dvanaes’. Majka kad me teši i priča mi kako je sve dobro, ne treba ni drvene noge, mi ćemo te voditi po svet, na svim vašarima, na svim skupovima, da vidiš svet i svet da vidi tebe. Jeste rekoh, "al’ kako će devojke da gledaju na jednog ćopavog dečaka".
Dragoljub Jovanović Ljube (1924 – 2018), bio je poslednji preživeli svedok nacističkog streljanja Kragujevčana 1941. godine. Nakon rata, svoj život je posvetio izgradnji kulture sećanja na kragujevačku tragediju. Inicirao je izgradnju spomen parka “Kragujevački oktobar”, a zatim bio i njegov dugogodišnji direktor.
