TehnologijaNenad Marković |
Podeli
KopirajKada danas govorimo o internetu, većina ljudi pomisli na nekoliko velikih platformi i društvenih mreža. Za mlađe generacije internet su Instagram, TikTok, YouTube, Netflix i pretraživači koji odgovore na pitanja sve češće daju direktno kroz veštačku inteligenciju.
Međutim, internet krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina izgledao je potpuno drugačije.
Bio je to period u kojem su internet činile hiljade nezavisnih sajtova, blogova, foruma i internet portala. Korisnici nisu provodili vreme unutar nekoliko centralizovanih platformi, već su samostalno obilazili izvore informacija koji su ih zanimali.
Takav internet imao je i jedan ozbiljan problem.
Ako ste želeli da pratite deset ili dvadeset različitih sajtova, morali ste da ih posećujete pojedinačno i proveravate da li se pojavio novi sadržaj. U eri sporih internet veza i dial-up pristupa, koji se često naplaćivao prema vremenu provedenom na mreži, takav način rada predstavljao je značajan gubitak vremena i novca.
Upravo kao odgovor na taj problem nastao je RSS.
RSS (Really Simple Syndication) predstavlja otvoreni standard za distribuciju sadržaja na internetu. Njegova osnovna ideja bila je jednostavna: umesto da korisnik posećuje sajt kako bi proverio da li postoji nešto novo, sajt automatski obaveštava korisnika o novim objavama.
Svaki sajt koji podržava RSS objavljuje poseban XML dokument poznat kao RSS feed. U njemu se nalaze informacije o najnovijim tekstovima, vestima, podcast epizodama ili drugim sadržajima.
Kada se na sajtu objavi novi članak, sistem za upravljanje sadržajem automatski ažurira RSS feed. Program koji korisnik koristi za praćenje RSS izvora zatim preuzima te informacije i prikazuje ih na jednom mestu.
Na taj način korisnik više ne mora da proverava desetine sajtova pojedinačno.
Princip rada veoma podseća na današnje pretplaćivanje na profile na društvenim mrežama. Međutim, postoji jedna važna razlika.
Kod RSS-a korisnik dobija sve objave izvora koje je odabrao. Ne postoji algoritam koji odlučuje šta će biti prikazano, a šta neće.
<!-- Primer jednostavnog RSS zapisa -->
<item>
<title>Novi korak u istraživanju svemira</title>
<link>https://www.cosmosinfo.rs/novi-tekst</link>
<description>Haruki Murakami o povezanosti fizičke aktivnosti i pisanja</description>
</item>Tokom prve decenije XXI veka internet je postepeno počeo da se menja.
Društvene mreže, mobilne aplikacije i veliki internet servisi postali su glavni posrednici između korisnika i informacija. Umesto da korisnici direktno posećuju sajtove, sve više sadržaja počelo je da se konzumira preko nekoliko dominantnih platformi.
To je dovelo do procesa koji mnogi istraživači nazivaju platformizacijom interneta.
U takvom okruženju vlasnici platformi dobijaju ogromnu moć nad distribucijom sadržaja. Algoritmi odlučuju koje će informacije biti prikazane korisnicima, kojim redosledom i sa kolikom vidljivošću.
To ne znači nužno da platforme sprovode organizovanu cenzuru, ali znači da korisnik više nema potpunu kontrolu nad informacijama koje do njega dolaze.
Njegov pogled na internet postaje posredovan algoritmima i poslovnim interesima platforme koju koristi.
Jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji RSS-a dogodio se 2013. godine, kada je Google ugasio Google Reader, tada najpopularniji RSS agregator na svetu.
Google Reader nije bio jedini RSS čitač, ali je za veliki broj korisnika predstavljao glavni način praćenja internet sadržaja.
Njegovo gašenje nije uništilo RSS, ali je značajno oslabilo njegovu popularnost. Mnogi korisnici prešli su na društvene mreže kao primarni izvor informacija, dok su brojni manji sajtovi postali još zavisniji od platformi poput Facebooka, Twittera i drugih servisa za distribuciju sadržaja.
Ipak, RSS nikada nije nestao.
Danas ga koriste brojni mediji, blogovi, podcast platforme, tehnološki portali, naučni časopisi i video servisi.
Međutim prosečan internet korisnik ne zna da RSS uopšte postoji.
Poslednjih godina interesovanje za RSS ponovo raste.
Razlog za to nije nostalgija za starim internetom, već promena načina na koji funkcioniše savremena mreža.
Sve više korisnika izražava nezadovoljstvo algoritamskim feedovima, reklamama, preporukama koje određuju platforme i smanjenom vidljivošću sadržaja sa nezavisnih sajtova.
Istovremeno, pretraživači sve češće prikazuju AI sažetke umesto da korisnika upućuju direktno na izvorni sajt.
To stvara novu situaciju u kojoj mali izdavači i nezavisni autori teže dolaze do publike.
RSS nudi alternativni model.
Korisnik sam bira izvore koje želi da prati. Nema algoritamskog filtriranja, nema skrivanja sadržaja i nema potrebe za posredovanjem od strane društvenih mreža.
To je možda jedna od retkih tehnologija ranog interneta koja i danas omogućava direktnu vezu između izdavača i čitaoca.
Poslednjih godina sve češće se pojavljuje izraz Agentic Web. Njime se opisuje nova faza razvoja interneta u kojoj korisnici više nisu jedini aktivni učesnici mreže. Sve značajniju ulogu dobijaju inteligentni softverski agenti sposobni da samostalno pretražuju informacije, analiziraju sadržaj, donose određene odluke i izvršavaju zadatke u ime svojih korisnika.
Ako je internet devedesetih godina bio prvenstveno mreža dokumenata, a internet tokom 2010-ih mreža društvenih platformi, internet druge polovine dvadesetih godina XXI veka sve više postaje mreža ljudi i AI agenata koji zajedno učestvuju u obradi i razmeni informacija.
U takvom okruženju ponovo se otkriva značaj tehnologija koje su nastale mnogo pre pojave velikih jezičkih modela i savremene veštačke inteligencije. Među njima posebno mesto zauzima RSS.
Iako je nastao krajem devedesetih godina, RSS je izuzetno pogodan za rad računarskih programa i sistema veštačke inteligencije. Za razliku od savremenih internet stranica koje često sadrže reklame, skripte, iskačuće prozore, preporučeni sadržaj i druge elemente namenjene ljudskim korisnicima, RSS predstavlja strukturisan i mašinski čitljiv format podataka.
To RSS čini posebno pogodnim za AI agente. Umesto da analiziraju čitave internet stranice i pokušavaju da izdvoje relevantne informacije iz velike količine digitalnog šuma, agenti kroz RSS dobijaju upravo ono što im je potrebno: naslov, datum objavljivanja, autora, kratak opis i link ka originalnom sadržaju.
Zbog toga RSS poseduje značajne prednosti u odnosu na klasične web scraping tehnike koje danas koriste mnogi sistemi veštačke inteligencije. Web scraper mora da analizira kompletnu strukturu stranice i prilagođava se promenama dizajna ili HTML koda. Dovoljna je manja izmena na sajtu da scraper prestane da radi ispravno. RSS, sa druge strane, pruža stabilan i standardizovan način distribucije informacija namenjen upravo automatskoj obradi.
Kombinacija RSS-a i veštačke inteligencije otvara mogućnost potpuno novog načina korišćenja interneta. Zamislimo korisnika koji prati desetine naučnih portala, medija, blogova, YouTube kanala i istraživačkih organizacija iz različitih delova sveta. Njegov AI agent mogao bi da prati RSS izvore, grupiše sadržaje po temama, uklanja duplikate, pravi sažetke i svakodnevno priprema personalizovani pregled informacija.
U takvom modelu algoritam više ne radi prvenstveno za platformu, već za korisnika. Umesto da velike tehnološke kompanije odlučuju koji će sadržaj biti prikazan i kojim redosledom, korisnik sam bira izvore koje želi da prati, dok veštačka inteligencija služi kao alat za organizaciju i obradu informacija.
Možda upravo zbog toga RSS, tehnologija stara više od četvrt veka, danas izgleda neobično moderno. U svetu Agentic Web-a, gde će inteligentni agenti sve češće postajati posrednici između čoveka i informacija, RSS deluje kao standard koji je svoje vreme možda čekao duže nego što je iko očekivao.
Tehnologija razvijena da bi pomogla ljudima da prate blogove preko sporih dial-up veza mogla bi postati jedan od najvažnijih alata za komunikaciju između sajtova i veštačke inteligencije u 2030-im godinama.
