Kineska tradicionalna muzika: uticaji, razvoj i značenje

Kineska muzika "jue" razvijala se još od davnina u kontekstu religijsko-filozofskih doktrina. U konfucijanskim traktatima razvijana je kosmološka koncepcija prirode muzike, pri čemu se naglašavala njena društveno-politička uloga — muzika se smatrala jednim od sredstava za upravljanje državom, značajnim faktorom u vaspitanju ljudi i postizanju društvene harmonije. U isto vreme, prema shvatanjima taoizma, muzika je trebalo da bude izraz prirodnih psiho-emocionalnih reakcija čoveka i sredstvo njegovog sjedinjenja sa prirodom.

Kinezi su muzici pridavali sakralno značenje i njeno poreklo pripisivali velikim vladarima starine, i legendarnim i istorijskim. U jednom od osnovnih taoističkih traktata „Džuang-ce” (IV—III vek p.n.e.) navodi se: „Žuti Vladar (Huan-di) je komponovao melodiju 'Sjanči', Jao je stvorio himnu 'Da-džang', Šun je stvorio 'Da-šao', Ju je stvorio 'Da-sja', Tang je stvorio 'Da-ho', Ven-van je stvorio muziku 'Pi-jin', a Vu-van i Džou-gun muziku 'Vu'.”

U konfucijanskom kanonu „Li ći” („Zabeleške o ritualu”, IV—I vek p.n.e.), u poglavlju „Jue ći” („Zabeleške o muzici”), zapisano je: „Svi muzički zvuci rađaju se u srcu čoveka. Osećanja se rađaju unutar čoveka i izražavaju se kroz zvuke; kada ti zvuci dobiju svoju potpunost, nazivaju se muzičkim tonovima. Zato su u dobro uređenom društvu muzički zvuci mirni i donose ljudima radost, a upravljanje je harmonično; u neuređenom društvu muzički zvuci su zlobni i izazivaju gnev ljudi, a upravljanje je izopačeno; u propadajućoj državi zvuci su tužni i izazivaju tugu, a narod je u teškoj situaciji.”

U staroj Kini muzika je bila usko povezana sa životom društva. Ovako se o tome govori u poglavlju „O muzici” iz traktata „Sjun-ce” (III vek p.n.e.): „Kada je muzika harmonična i spokojna — u narodu vladaju jedinstvo i pristojnost. Kada je muzika uzdržana i muževna, u narodu vladaju jedinstvo i red... vojska je snažna, zidovi su jaki, i neprijatelj se ne usuđuje da priđe...”

Simboličko mišljenje u muzici odražavalo je pokušaj da se uspostavi povezanost između pojedinih muzičkih tonova, muzičkih instrumenata, vrsta i žanrova muzike sa elementima kosmosa, pojavama psihe i društvenim strukturama. Tako je 12 stepeni normativne tonske lestvice „liuj lü” povezivano sa periodima dana, položajem Sunca i Meseca, mesecima u godini i slično. Stepeni pentatonske lestvice (pentatonike), izdvojeni iz sistema „liuj lü”, dovodili su se u vezu sa pet elemenata prirode, emocijama, unutrašnjim organima, vrstama životinja, društvenom hijerarhijom itd. Sredinom I milenijuma p.n.e. pored pentatonike postojala je i heptatonika — sedmostepena lestvica, koja odgovara lidijskom modu u evropskoj muzici. Zvuk instrumenata, naročito ceremonijalnih orkestara, održavan je u tačnoj visinskoj skali, a njeno narušavanje se smatralo da može izazvati kosmološke i društveno-političke posledice.

Prema legendama, muzika je u Kini nastala početkom III milenijuma p.n.e., a natpisi na životinjskim kostima i oklopima kornjača svedoče o postojanju ritualne muzike u XIV—XII veku p.n.e. Prema istorijskim hronikama, u XI—VIII veku p.n.e. razvija se tradicija velikih ritualnih orkestara (litofoni, različite vrste zvona, bubnjevi, duvački i drugi instrumenti). O razvijenim oblicima vokalnog stvaralaštva svedoči „Ši džin” („Kanon poezije”, XI—VI vek p.n.e.), u kome su sabrane magijske pesme, ode, himne i narodne pesme.

Čitava istorija kineske muzike može se podeliti na tri perioda: u prvom, od praiskonskog rodovskog društva do epohe Vu-daj (907–960), preovlađuju pesme i igre; u drugom, od epohe Sun (960–1279) do Prvog opijumskog rata (1840–1842) — pozorišna muzika; u trećem, od sredine XIX veka do današnjih dana, dolazi do sveobuhvatnog razvoja svih oblika muzičke umetnosti.

Kineska muzika je tokom nekoliko milenijuma svoga razvoja ne samo razvijala sopstvene izvorne potencijale, već je bila i pod uticajem muzičkih tradicija Bliskog Istoka, Centralne, Južne i Jugoistočne Azije, i usvajala je elemente muzike naroda koji su u različitim istorijskim periodima ulazili u sastav kineske države — Ujgura, Tibetanaca, Mongola, Džurčena, Mandžura i drugih. S druge strane, kineska muzika je izvršila značajan uticaj na muziku Koreje, Japana, nekih naroda Jugoistočne Azije i Pacifičkog basena.

Napomena: Ovaj tekst je preuzet i preveden iz šestog toma zbornika „Duhovna kultura Kine“, autori M. L. Titarenko, A. I. Kobzev i A. Je. Lukjanov.