Kako Kina menja logiku kapitalizma: pogled izvan zapadnih klišea

Danas se u medijima i literaturi neretko može naići na reifikaciju kineske civilizacije, koja zaista uspešno preživljava milenijumima u različitim formama.

Pozivanje na tvrdu hijerarhijsku ideologiju konfučijanizma, koja objašnjava disciplinovane radne navike (kineski protestantizam?) i poštovanje autoriteta; zatim na premodernu kinesku „Han“ naciju kao kohezivni element (omiljeni desničarski argument); tribuutarni sistem unutar koga Kina sebe vidi kao „centar sveta“; meritokratske elite i relativnu brigu koju država mora da vodi o čitavom stanovništvu – sve to postaje glavni uzrok kineskog uspeha i „specifičnosti“ (Jacques, 2009; Kissinger, 2011).

Čujemo da su upravo taj civilizacijski impuls ili inercija odgovorni za razvoj savremene Kine. Odgovor Žou Enlaija, tadašnjeg kineskog premijera, na pitanje Henrija Kisindžera o uticaju Francuske buržoaske revolucije na razvoj zapadne civilizacije – „prerano je reći“ – često se uzima kao izraz „mudrosti kineskih elita“ koje, navodno, svaku pojavu posmatraju ogrnute plaštom beskonačno duge istorije, jedinim „krajnjim sudijom“ svakog društvenog fenomena.

Međutim, u oduševljenju spram drevne kineske mudrosti preskače se ono što se zapravo dogodilo u tom razgovoru – obična greška u prevodu. Žou Enlaj je, naime, odgovarao na ono što je mislio da je pitanje o protestima koji su dve godine ranije pogodili Francusku, 1968. godine, a ne o Francuskoj revoluciji iz 1789. Kisindžerov orijentalistički um bio je impresioniran.

Iako se razlike u kulturnim obrascima, ideologijama i poimanju uloge države u različitim društvima ne mogu odbaciti (istorija kineske ekonomije i civilizacije ostavlja dosta prostora za divljenje kojem je, još od davnina, bio sklon čak i Marko Polo) (Elvin, 1973), ovaj tekst nužno zauzima drugačiji pristup. Kina se posmatra kao deo kapitalističkog svet-sistema, a njeno funkcionisanje određeno je uspešnim ili neuspešnim otporom prema logici i zavisnostima koje joj taj sistem nameće.

Samim tim, specifičnost kineskog uspeha nalazimo u antiimperijalističkoj i antikapitalističkoj revoluciji, koja je postavila čvrste temelje ekonomskog i društvenog razvoja. Od svog začetka ona je obeležena trajnim pečatom otpora (Brar, 2020; Lin, 2021; Gao, 2008).

Mi ovde, svakako, nećemo negirati mudrost koju samo retrospektivna distanca dugog vremenskog trajanja (longue durée) može pružiti. Da li će današnja Kina prevagnuti na stranu socijalizma, koji podiže i osnažuje potlačene slojeve i narode, dok istovremeno nastavlja da unapređuje tehnologiju uz racionalan odnos prema prirodi (što ubrzo postaje najaktuelnije od svih pitanja), ili će pokušati da, unutar zakona svet-sistema, sebi iseče još veći deo kolača na račun periferije – pitanje je na koje je odgovor još prerano dati.

Sve što smo do sada pisali i analizirali ipak nam ostavlja dozu optimizma, ukorenjenu u „traženju istine u činjenicama“. U najgorem slučaju, Kina je moćna poluperiferna zemlja koja podiže sopstveno stanovništvo iz siromaštva, dok donekle eksploatiše zemlje periferije, ali je sama daleko više eksploatisana od zemalja centra – dok njen rast inherentno dovodi kapitalizam do ruba egzistencije.

Kao što je gore pokazano, pored izvlačenja vrednosti iz perifernih zemalja, vidna je i izgradnja infrastrukture i preferencijalni tretman koji robe tih zemalja imaju na kineskom tržištu. Uzimajući to u obzir, kao i trenutnu geopolitičku situaciju, ispravnije je prema Kini ophoditi se kao prema ozbiljnom ekonomskom polu koji nudi „nehegemonijsku globalizaciju“.

U periodu nakon pada sovjetskog socijalističkog eksperimenta, tokom koga SAD mahnito slave svoj „unipolarni momenat“, vrata za antisistemsko delovanje ostaju čvrsto zatvorena. Upravo trenutna pozicija Kine otvara takva vrata svim progresivnim pokretima i zemljama u razvoju, koje u nastalom ekonomskom multipolarnom svetu mogu da se izbore za sopstveni razvoj.