Atomokalipsa: Kako je narodni heroj napisao roman o nuklearnoj apokalipsi

Kada se pomene jugoslovenska književnost, roman o nuklearnoj apokalipsi verovatno nije prva asocijacija. Još neobičnije zvuči podatak da ga je napisao narodni heroj i general JNA koji se bavio teorijom ratovanja u uslovima nuklearnog rata. Upravo takva knjiga je „Atomokalipsa“ Aleksandra Vojinovića, objavljena 1988. godine.

Jugoslovenska naučna fantastika imala je svoje časopise, pisce i čitalačku publiku, ali odnos prema domaćim autorima često je bio opterećen predrasudama. Nije bila retkost da se naučnofantastična dela objavljuju pod stranim pseudonimima, kako bi autori izbegli eksponiranje. Domaći naučnofantastični krugovi ostaju izolovani od ostatka jugoslovenske književnosti. Književni kritičar Ljubomir Damnjanović u osvrtu iz 1991. upravo „Atomokalipsu“ pominje kao primer knjige objavljene van uobičajenog SF kruga, zbog čega je teže dolazila do njegove publike.

Vojinovićev roman pripada književnosti nastaloj u senci hladnoratovskog straha od nuklearnog uništenja. Tokom velikog dela druge polovine 20. veka mogućnost novog svetskog rata podrazumevala je i pitanje opstanka samog ljudskog roda. Za Jugoslaviju, koja je svoju bezbednost tražila izvan dva vojna bloka, to pitanje takođe nije bilo apstraktno. O posledicama upotrebe atomskog oružja razmišljalo se i pisalo u njenim vojnim krugovima.

Sam Vojinović tom temom se bavio mnogo pre nego što ju je pretočio u roman. Godine 1958. objavio je vojnostručnu knjigu „Razmišljanja o principima ratovanja u atomskim uslovima“. Trideset godina kasnije, mogućem atomskom ratu vratio se kroz priču o njegovim preživelima.

Vojinovićevo interesovanje za rat proisticalo je iz neposrednog iskustva. Rođen 1922. godine u Mirnici kod Kuršumlije, u rat je ušao kao devetnaestogodišnjak. Početkom avgusta 1941. izveo je napad na nemačke oficire u niškom hotelu „Park“, koji je okupator koristio kao oficirski dom. Bacio je jednu ručnu bombu u hotelsku salu, a drugu tokom bekstva. Akcija je postala jedan od poznatih događaja iz istorije otpora okupaciji u Nišu, a na mestu napada danas se nalazi i spomenik.

Vojinović je potom ratovao u partizanima, bio zarobljen i odveden u logor u Austriji. Posle više pokušaja bekstva uspeo je da se domogne Slovenije i ponovo priključi partizanima. Rat je završio u činu majora, a za narodnog heroja proglašen je 9. oktobra 1953. godine.

Posle rata školovao se u Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Američkim Državama, predavao taktiku u jugoslovenskim vojnim školama i napredovao do čina general-potpukovnika JNA. Bio je i jugoslovenski ambasador u Etiopiji. Uporedo je pisao književna dela o partizanskoj borbi i logoraškom iskustvu, među kojima su „Hotel Park“, „Beli bregovi Pohorja“ i „Ponoćna svitanja“.

„Atomokalipsa“ je zato neobičan nastavak njegovog dotadašnjeg rada. Pisac koji je opisivao rat iz kojeg je izašao kao pobednik sada zamišlja sukob posle kojeg je i sam opstanak ljudi doveden u pitanje.

Radnja započinje u Sloveniji, gde se glavni junak Istok zajedno sa profesorom zatiče duboko u pećini. U opisu se prepoznaje Postojnska jama, koju kao mesto početka radnje navodi i Damnjanovićev osvrt. Snažan potres zatrpava izlaz i dvojicu ljudi odvaja od spoljnog sveta. Ne znaju pouzdano šta se dogodilo, ali počinju da sumnjaju da su preživeli nuklearni napad.

Zalihe hrane i vina iz pećinskog restorana omogućavaju Istoku i profesoru da opstanu pod zemljom. Presudno je i profesorovo iskustvo iz Drugog svetskog rata, kada je bio zatočen u logoru: ono mu pomaže da rasporedi ograničene količine hrane i pripremi Istoka za dugotrajnu oskudicu. Dok pokušavaju da se probiju na površinu, Istoka održava nada da će ponovo videti svoju ženu, za koju veruje da je možda preživela.

Profesor razmatra i moguću vojnu pozadinu napada. U njegovom objašnjenju, ni nesvrstana Jugoslavija nije pošteđena: njen prostor može postati meta zbog strateških pravaca kojima bi se kretale vojske suprotstavljenih sila.

Posle višegodišnjeg zatočeništva, izlazak iz pećine donosi novi užas. Istok se suočava sa razorenim gradom i započinje potragu za drugim ljudima. Kako putovanje odmiče, nailazi i na mesta na kojima su građevine ostale sačuvane, a ljudski i životinjski svet iščezli. Roman takvu pustoš povezuje sa upotrebom neutronskog oružja.

Tragovi koje pronalazi postepeno otkrivaju kako je došlo do katastrofe. U jednoj radio-stanici nailazi na pripremljene priloge za vesti, iz kojih saznaje da je rat započeo udarom na Moskvu, posle čega je usledila opšta nuklearna razmena. Napuštena skloništa svedoče i o sudbini onih koji su preživeli prve udare. Kada su ostali bez vode i hrane, morali su da otvore vrata, izlažući se radijaciji od koje su potom umrli.

Uporedo sa tim otkrićima menja se i cilj Istokovog putovanja. Nada da će pronaći suprugu postepeno ustupa mesto potrazi za bilo kojom preživelom ženom sa kojom bi mogao da dobije potomstvo. Mogućnost obnove čovečanstva postaje viši cilj koji ga vodi kroz opusteli svet i daje smisao njegovom opstanku.

Dalja radnja smeštena je u alpski predeo, uz neimenovano planinsko jezero. Istok najzad pronalazi drugog preživelog, ali susret donosi razočaranje. Čovek odbija da mu otkrije ime, pa ga Istok naziva Strancem. Ubrzo se pokazuje da je reč o bivšem nacisti i mizantropu, čiji je odnos prema čovečanstvu ispunjen prezirom.

Stranac govori da je pre rata bio vlasnik računarske kompanije i da je katastrofu preživeo u bunkeru koji je izgradio za sebe. Poseduje i VHS kasete sa snimcima programa satelitskih televizija, koje Istoku pružaju dodatni uvid u razmere uništenja. Prema onome što od njega saznaje, nijedan kontinent nije bio pošteđen.

U Vojinovićevom portretu Stranca mesto imaju i njegove homoseksualne sklonosti, kao i ženska spavaćica u kojoj spava. Ti detalji naglašeni su u susretu sa Istokom, zaokupljenim pronalaskom žene i obnovom ljudskog roda. Njihov neposredni sukob, međutim, proizlazi iz odnosa prema budućnosti: Istok želi da nastavi potragu, dok Stranac pokušava da ga po svaku cenu spreči da ode i potraži druge preživele.

Roman se treba čitati kroz Vojinovićevu biografiju. U svetu posle konačne katastrofe ponovo se pojavljuje ideologija protiv koje se autor borio kao mladić. Istokova nada u nastavak ljudskog roda suočava se sa čovekom koji prezire čovečanstvo i nastoji da osujeti njegov poduhvat. „Atomokalipsa“ tako povezuje dva iskustva 20. veka: stvarni rat protiv fašizma i strah od budućeg rata koji bi mogao da uništi njegove pobednike i poražene. Za čitaoca zainteresovanog za jugoslovensku književnost, već je taj spoj dovoljan razlog da se vrati ovoj malo poznatoj knjizi.

Izvori:

1. Ljubomir – Ljuba D. Damnjanović, [„Svemirski brod nad Beogradom“], 1991.
2. Vojno delo, [„Vojna biblioteka – Naši pisci“], bibliografski zapis za Vojinovićevu knjigu iz 1958.
3. Zoran Živković, [„Naučna fantastika na tlu Jugoslavije“], Povelja, 1989; bibliografija beleži „Atomokalipsu“ pod 1988. godinom.
4. Opština Kuršumlija, [„Vojin Vojinović“]; biografija i datum proglašenja za narodnog heroja.