Posle 11 godina - jake vampirske priče iz Pomoravlja

„Onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožu i Ovčini, pa je njega nestalo. I dan danas pričaju starci i babe o Živanu Dušmanu, o Strahinji, o Savi Savanoviću i o zaroškoj vodenici, i kunu se svim čudima na svetu da je sve tako bilo i da su im stari tako kazivali.”

Tog prohladnog, mestimično sunčanog 2. marta, nakon završetka maskenbala, na nagovor oca, svratio sam u Žar Mance u Svilajncu da se okrepim malo roštiljem. Planirao sam da ostanem u kolima, jer je bila gužva i nije imalo gde da se sedne, a i ovakav bih verovatno uplašio decu unutra.

Da se razumemo, bilo je nekoliko reakcija dece na maskenbalu:

„Eee, eno ga Savvaa! Je l’ ste vi Ćika Sava ili Toza Vampir?” Jedno dete ide pravo ka meni, kad me vidi – ne skreće pogled, ali skreće hod u stranu, što dalje od mene. „Jaooo mamaa, tamo je Savvaaaaa, ja ne moguu u ve-ceee!”

Roditelji su uporno objašnjavali da je to samo kostim, a ja sam na par mesta pomogao u uverenju. Dugujem čokoladu onoj deci koja još razmišljaju. 😆

Elem, ušao sam u Žar, a pogledi su bili obasjani smehom. Radnica koja je uzimala narudžbine ostala je profesionalna i nije se nasmejala.

– Za vas? 👩‍💻

– Kilo roštilja.

– Na čije ime?

– Na naše. Sava Savanović. Bićemo ovde. (u isti mah tata i ja)

U tom trenutku druga radnica dobacuje: „Je l’ ćete živo?”

„Ovog puta prženo!” 😉

Seli smo i čekali baš na ulazu. Žar je bio pun, ljudi su čekali u redu, a atmosfera je bila živahna. Konobar je profesionalno odradio posao, ali je povremeno uz osmeh pitao:

„Kad će meso za Savu?”

U jednom trenutku naišle su dve gospođe sa troje dece. Naručile su hranu i, zbog gužve, stale kod ulaza. Deca su me radoznalo posmatrala.

– Ćao, drugari! Lepe su vam maske. I vi ste bili na maskenbalu?

– „Jesmo! A ti si Sava Savanović?”

– Da.

– „Uuuu, super!”

Tata i ja smo primetili da planiraju da tu ručaju, pa smo ih pitali da li žele da sednu. Jedna od gospođa upita:

– Je l’ ste vi naručili? – Jesmo, ali ne brinite se. Nije živo ovog puta. 😁

Odmah je usledio glasan smeh. Ustali smo, ustupili mesto, uzeli porudžbinu i krenuli kući.

Jedno divno iskustvo. Ponovo vampir posle 11 godina! (Maskirao sam se još u srednjoj školi, ali sam sada, čini mi se, potpuno pobedio strah.) Ovoga puta u meni dragom, prelepom gradu sa mnoštvom talentovanih ljudi – Svilajncu.

Pozivam sve da se sledeće i narednih godina maskiraju i pre svega dobro zabave na tradicionalnom Maskenbalu na Bele poklade.

Hvala porodici, familiji i prijateljima na pomoći u kreiranju lika Save. Idemo u nove priče! Živeli! 💪🏻🍻🧛‍♂️🪄🎭

P.S. I gledajte „Leptiricu”! 🧛‍♀️🦋